Nikolaj N. Glubokovski

Bog Logos

Religija

Centralna tačka jevanđeljske priče jeste Gospod Spasitelj, i prvo pitanje koje se na NJega odnosi tiče se NJegovog bogočovečanskog dostojanstva. Zato jevanđelja, blagovesteći iskupljenje Isusa Hrista kao istorijske ličnosti, prirodno teže da u njemu prikažu Boga, jer „vrhunac Jevanđeljske priče sam po sebi uznosi se ka nebu”. A ako je to tako, onda je pre svega potrebno razumeti na koji način je Bog postao čovek. Upravo to i nalazimo u „prologu” „duhovnog” Jevanđelja sv. apostola Jovana, koji nam daje bogočovečanski „rodoslov” Spasiteljev. I ovo učenje kod njega nije manje nužno nego što je Hristova genealogija kod Jevanđeliste Mateja – zbog specifične strukture njegovog bogoslovskog sistema. Reč je o sledećem. Konačni cilj ljudskog usavršavanja mora se sastojati u bogoupodobljenju, čija je mogućnost uslovljena stepenom naše spoznaje Boga: „znamo da kad se otkrije, bićemo slični NJemu, jer ćemo ga videti kao što jeste” (1. Jv. III, 2). Ali, ispostavlja se da „Boga niko nikada nije video” (1. Jv. IV, 12; Jv. I, 18). Znači da je potrebno posredništvo za potpuno otkrovenje Božje ljudima, da bi mogli da dostignu hrišćanski ideal. Ovo posredništvo je i dato na taj način što je Bog Sina svojega Jedinorodnoga poslao u svet (1. Jv. IV, 9). Stoga je razumljivo što istorija Hrista, koji je bio izdanak i rod Davidov (Otkr. XXII, 16), mora početi učenjem o Jedinorodnom Sinu Božjem, utvrđivanjem veze između jednog i drugog, njihovim sjedinjavanjem u...